Dugo nisam napisao nista. Nedostatak inspiracije... Dani su januara i februara tekli prilicno ujednaceno sa fokusom na posao kojim se bavim. I dalje sam bio u UNICA1 Guest House i provodio svoju prvu zimu u Avganistanu. Mala Kineska kvarcna grejalica koja je davala sve od sebe ne bi li smlacila sobu, svetlela je nocima ukljucena jer prozori nisu dihtovali pa se mogao stalno osetiti hladniji vazduh kad god se prodje pored. Temperatura u sobi nije bila visa od 14 stepeni. Ljudi koji su vodili UNICA Guest House nisu zeleli da ulazu jer se naculo da je vlasnik resio da prekine ugovor sa UNDP-jem i vrati se od kraja maja. To je znacilo da i mi imamo obezbedjen smestaj do tada. Poceo sam da razmisljam o selidbi.
Incidenata je tih meseci bilo. Kompleksni napad u samom centru Kabula desio se januara kada je vise od 20 Talibana napalo zgrade vlade i nekoliko ministarstava. Neuobicajeno za sada sa kompletnom promenom strategije i ulazenjem u borbe na gradskim ulicama. Ocigledno da se ne moze spreciti da dodju i do centra glavnog grada sa kompletnim naoruzanjem i pored puno check point-a i kontrola na svim pravcima u gradu. Borbe su trajale nekoliko sati, Avganistanska policija i vojska se suprotstavila i ponovo uspostavila “red” dok je nekoliko napadaca pobeglo! Kako neko moze da pobegne kada su svi prilazi i sve ulice blokirane, kada ima toliko naoruzanih snaga bezbednosti da se cini prosto neverovatnim, ostaje zvanicno bez odgovora. Nezvanicno, svima je jasno da su Talibani svuda oko nas, da imaju puno saradnika, razvijene kanale komunikacije, da bez pomoci zvanicnih organa ne bi mogli da ovako deluju. Puno puta se i licno zamislim oko lokalaca na poslu, vozaca, konobara, ljudi koji rade okolo, jesu li mozda njihovi…
U medjuvremenu bio sam dva puta kod kuce. Naravno, uvek nestrpljivo iscekujem taj dan kada cu poci na aerodrom i poleteti, ali nije ni malo lako kada se iz ovakve situacije stvoris za par sati u Evropi, pogledas oko sebe i prvo sto vidis jeste zelenilo, savremeni nacin zivota, uredjenost, civiizacija… Uvek me obuzme osecaj ogromne promene kome se tesko odupirem...
Na aerodromu objavljuju letove za Vasington, Johanesburg, Tajland, Dubai… Poslovni ljudi zure kroz aerodromsku zgradu ne bi li uhvatili prvi let nazad, na vreme se vratili svojim kucama i proveli jos jedno uobicajeno prijatno popodne sa svojima. Bakice i dekice sede na Frankfurtskom aerodromu i cekaju svoj let za Antaliju gde ce provesti narednih 15 dana po vansezonskim cenama u mocnim hotelima i idili nezne zime. Na licima im se vidi zadovoljstvo i blaga uzbudjenost.
Dok to posmatram iz glave mi ne izbija misao odakle ja dolazim. Kako se zivi samo par sati avionom odavde: vojska na ulicama, naoruzani na svakom koraku, ne mozes da znas ko je sta, policija, lokalna vojska, strane trupe, privatna obezbedjenja, konvoji vojske bez oznaka, ljudi ginu… Prasina, beda, siromastvo, nepismenost, haos… Ipak nacin zivota mnogo ljudi!
Primetio sam da me taj osecaj ne napusta nekoliko prvih dana i da svaki put kad dodjem kuci ponovo razmisljam o ogromnim kontrastima i drugacijem nivou problema ljudi kod kuce. Secam se da mi je majka, neposredno po sletanju na aerodrom i polasku kolima kuci, na pitanje sta ima novo, pored ostalog oko 15 minuta objasnjavala sta je razlog sto kanalizacioni ispust u kupatilu ne radi bas najbolje! Sta reci… Nisam mogao da skinem osmeh sa lica dok sam je slusao ne prekidajuci je...
Obicna setnja gradom, vozenje kola, odvodjenje dece u skolu i jutarnja kupovina hleba i mleka mi predstavljaju iskreno zadovoljstvo. Cini mi se da nema ni potrebe za ostalim i da je to ono sto mi nedostaje. Male jednostavne dnevne radnje koje te vracaju u normalan zivot i deluju kao vrhunska psiho terapija!
Retko sam preuzimam inicijativu kada sam kod kuce i pricam o zivotu ovde. U najvecem broju slucajeva uopste mi se i ne prica. Ne zelim da se vracam ni u mislima i podsecam na zivot ovde. Zelim da slusam o tome kako nema niceg novog u Srbiji, kako je benzin opet poskupeo za 2,3 dinara, kako se ona komsinica i dalje vidja sa onim i, neverovatno, da je i dalje nije sramota, kako se i dalje pojedinci nepravilno parkiraju pa nema mesta za sve…
Zelim da uzivam slusajuci nase probleme!
Нема коментара:
Постави коментар