Moj dom u Kabulu

Guest House u kojoj zivim se zove ASSA 2. Nalazi se vrlo blizu moje kancelarije. Nekih 350 metara. Ipak, svaki put kada idem na posao i kada se vracam cekam prevoz. Pomalo frustrirajuce deluje kada cekas po 10-15 minuta da vozilo dodje da bi te prevezlo 350 metara. Moze bukvalno da se pretrci. Bolje ne, mada padam u iskusenje...

Ovde sam se preselio samo nakon 8 dana boravka na samom pocetku u UNICA guest house koja je poznata po tome da u njoj zive bas glavesine UN-a. Tamo mi se nije svidjalo jer nisam imao bas neke uslove: kupatilo mi je bilo odvojeno od sobe, staro, mracno, nema frizidera u sobi a po ovim vrucinama zaista znaci, nisam imao televizor, i sto je najvaznije amosfera koja je vladala bila je nekako sterilna, bez socijalizacije samih gostiju. Ovde je sve to drugacije. Ovde zive i neke moje kolege sto je i bio glavni razlog za prelazak. Tu je Dmitry (oko 55 godina), doktor nauka iz Rusije, Ravza (50 god.), takodje iz Rusije, magistrirala na filoloskom fakultetu Lomonosov u Moskvi, tu je Marcus (36god), vrsni ekonomista koji je pobegao od berzanskih analiza i prikljucio se UN-u iz Engleske koji zivi na Tajlandu, ozenjen je Tajlandjankom i imaju devojcicu, onda Mike, Amerikanac koji ne radi samnom vec je biznismen koji je dosao ovde da pocne sopstveni biznis. Smatra da je ovo najperspektivnije trzise trenutno u svetu jer ceo svet upumpava nenormalne kolicine novca itd itd …

A imamo i novog Menadzera, zove se Abdul. Mlad momak, nema vise od 27 godina, studira finansijski menadzment u Kabulu i u medjuvremenu se bavi ovim ovde. Dosao je skoro i uveo toliko novina da je ovo mesto zaista pocelo da zivi. Ima dosta zelenila u restoranu, pticice iz automata na zidu stalno pevaju (neka kineska kutija), vestacko cvece u vaznama po stolovima, salvete u casama da izgleda ekskluzivnije, kupio je brojne sosove, prelive, neskafu, cappucino i sve te sitnice koje pomazu da se osecas mnogo prijatnije a on zadovoljnije. Svakog cetvrtka uvece, posto je to kraj radne nedelje, napravi veceru napolju, u basti, ukrasi stolove, napravi rostilj , a sinoc je cak doveo i muziku. Trojica sede na njihovim jastucima i prostirkama na travi i sviraju domacu muziku. Lepo vece, posebno posle onolike napetosti oko izbora. Marcus i ja smo doneli i 5 flasa crnog vina iz Australije, puno limenki Haineken piva, pa smo se malo okupili i zezali. Napolju je bilo izuzetno prijatno. Mozda oko 23c a primecuje se i da polako prolazi leto jer su veceri svezije. Kazu da je zima izuzetno hladna i da je temperatura oko -20c.

Prekjuce me je Abdul ljubazno zamolio da mi pokaze kako je sredio bunker. Idu izbori pa je smatrao da bi bilo dobro da ga dovede u red, za svaki slucaj… Rekoh ajde, i podjosmo. Sisli smo stepenicama u prostoriju koja je ispod nivoa zemlje i u koju se ulazi kroz jedna velika gvozdena vrata. Objasnio je da moze samo iznutra da se otvori ukoliko dodje do potrebe da se zatvorimo dole. A dole je bilo par lezaja sa cistom posteljinom, nekoliko stolova kao u restoranu gde moze da se sedi, pokazao mi je magacin sa hranom, vodom, doneo je i televizor, otvorio kofer pun lekova, injekcija itd. Abdul je stvarno kralj, misli na sve… Sinoc dok muzika svira i gosti su svuda okolo, on stoji i nadgleda kako se odvija situacija i sta gde treba. Obucen u neko crno kinesko odelo sa diskretnim belim uzduznim prugama koje se presijava na svetlosti jer je kao od svile, sa belom kosuljom ispod i crnim démodé cipelama, suvereno vlada situacijom i nista ne ispusta iz vida. Zovem ga da nam se pridruzi i nudim casu vina ili mozda pivo. Kaze: “Ne mogu gospodine, ubice me gazda, eno ga sedi drugi sto od nas.” Marcus mu daje predlog da strpa 2 Hainekena u dzepove od sakoa da gazda ne vidi. On ipak to ne radi vec odlazi i kroz 5 minuta salje decka koji je konobar, skuplja obe limenke piva i odnosi negde.

Ovde je alkohol zabranjen, sto ne znaci da ga ne piju i ne vole. Vole ga i to veoma. Ipak, pije se vrlo diskretno , nikad javno. Izuzetno je skup i nema ga u slobodnoj prodaji. Flasa votke ide i po $60. Mi pice kupujemo u UNOCA, to je baza UN-a i ma svoj bar u kome prodaju sta ti dusa zeli: Red Label, Balantine’s, Jack Daniels, Australijska crna vina, bela, juzno americka vina itd. Kako li to dolazi ovde, ne znam. Interesantna je situacija kada ja i Ravza kupujemo pice u baru a vozac Avganistanac nam pomaze da ubacimo 5 kartona pica u dzip. Vidim da je situacija neobicna i Ravza mi predlaze da ga pitam jel hoce on nesto da mu kupimo od alkohola (jer on ne sme). On ipak odbija.

U ASSA 2 imamo i mali bazen. Tesko da moze da se pliva jer su mu vrlo male dimenzije. Mozda 8x4 metra. Ipak s vremena na vreme neko se i probrcka. Bazen daje vise dojam nego sto stvarno ima neku upotrebnu vrednost. Stavili su mu cak i podvodno svetlo pa uvece stvara lepu atmosferu.

Postoji i teretana koja je sasvim solidna, cak odlicna za ove uslove. Posecujem je kad mi ostane snage nakon posla. Mislim da ce biti interesantnija kad zahladi. Ima biciklu trenazer, pokretnu traku za trcanje, sto za stoni tenis, neke sprave za vezbanje, medicinke lopte, konopac za preskakanje, male tegove itd. Sasvim ok.

Dvoriste je ovde solidne velicine, sa delom pokrivenim travom i drugim delom sa nekom vrstom zive ograde i cveca. Prijatan zeleni kutak jer u Kabulu toga ima zaista minimalno ili uopste. Sve je prasnjavo i sivo jer su okolna brda bez vegetacije. Nema nicega, samo suva prasina. Ovde je najveci problem nemogucnost kretanja. Ne mozes da pesacis jer je opasno i zabranjeno. Interesantno je da zbog toga dolazi do jednog meni vrlo cudnog fenomena. Uvece, ljudi setaju dvoristem u krug! Pomalo je cudan osecaj gledati ih kako pesace po 20 minuta i prave krugove ali shvatam da je to jedini nacin da se covek malo aktivira. Ima neverovatne slicnosti sa zatvorskim setnjama. A i sta je ovo nego kucni pritvor…

Moze i ovako da se zivi… samo covek treba da navikne, a covek se na sve navikne pa i na lose… Jednog trenutka pocne i da ne razmislja o tome kao losem, vec kao o necem normalnom…