Drugacije je normalno...

Danas je padala kisa! Prva kisa od kada sam stigao. Nisam mogao da verujem i izasao sam na prozor da gledam. U stvari bio je to pljusak koji je trajao 10 minuta i onda odjednom nestao. Ispred kancelarije Avganistanci su radili po pljusku kao da ga nema, mokrih kosulja, majci, bez ikakve zelje da se sklone sa kise. Cudno...a opet i nije. Stajao sam nasmejan i razmisljao kako je to kod nas tako normalno da niko i ne pridaje paznju tome...

Umoran sam, veoma. Ova nedelja mi je fizicki bila najteza do sada. Vruce mi je u sobi. Nemam klimu. Radim od kad sam stigao prosecno po 11 sati dnevno. Vikendom isto ali iz sobe... Ovo je verovatno kumulativni efekat. Ujutru se tesko budim. Sedim po 5 minuta na krevetu i ne mogu da se pokrenem. Kasno i lezem. Stojim pod tusem, ne otvaram oci vec razmisljam kako nisam gladan a da moram da jedem jer posle necu moci. Proslo je nesto dana od kako sam stigao ovde ali i dalje mi je problem da doruckujem u 4.30h po nasem. Uvek ista ponuda... mali spakovan dzem od visanja, mali med, nazovi "Zdenka" sir, tvrdo kuvana jaja, 250gr margarina stavljeno u tanjir pa iseces i stavis u tanjir po zelji i, na kraju, Avganistanska kravica. Uvek uzimam jedno te isto: margarin, med i mleko. Jedem na silu ali vrlo malo...znam da moram ali ne mogu.... Dok sebe primoravam na to, pomalo setno gledam kako njih nekoliko prolazi sa koferima i ide na aerodrom. Idu kuci, napustaju zemlju zbog izbora i opasnosti koja se predvidja. I meni se ide...Trudim se da ih ignorisem i ne mislim na to...

Cekam da me vozac pozove na mobilni i kaze da je stigao. Ne smem da ga cekam ispred, mora da budem unutra... Ulazim u dzip. Krece... Svako jutra prolazim pored Ministarstva za Islam i Islamske studije. Naoruzani vojnici stoje ispred. Pored njih prolaze "ljudi u belom". Shvatam da to nose pravi vernici ali i na poslu se neko od lokal staffa tako oblaci. Malo mi je cudno ali i ne obracam previse paznju jer je sve cudno i drugacije. To da je sve drugacije, prihvatam kao normalno.

Oni ljudi ispred Ministarstva...veliki broj njih je preko puta ulice i gledaju spiskove na zidu. Svi nesto traze po tim spiskovima. Dok prolazimo kolima pored njih pitam vozaca sta to gledaju. Kaze da svake godine Ministrastvo za Islam organizuje putovanje u Saudi Arabiju povodom njihovog verskog praznika. Objasnjava mi da idu besplatno samo oni koji se nadju na spisku. Pitam ga koliko ljudi ide, kaze oko 2.000. Oblak prasine od naseg dzipa odlazi direktno u njih...niko ne reaguje. Svuda je prasina. Retko da ima asfalta. Samo glavne ulice.

Veceras sam bio na veceri sa kolegom Ramzesom Vargasom. On je iz Kolumbije. Radi ovde svega nekoliko meseci. Isto je godiste kao ja. Treci put izlazim uvece od kad sam stigao. Izbor je samo 11 restorana sa liste koji su "MOSS compliance" (zadovoljavaju bezbedonosne standarde). Odlucili smo da idemo u restoran "Zadar". Neka Hrvatica ga drzi i nije daleko od mene gde zivim. To je bila njegova zelja jer je prosli put bio i odusevio se klopom. Nemam nista protiv, cak me zivo zanima. Naravno da cu da pozovem gazdaricu, odlucujem, i da je ispitam sve od pocetka... Dolazimo ispred, naoruzani strazar nam kaze da je zatvoren pre 7 dana. Nema objasnjenja. Razmisljam da nije zbog predstojecih izbora. Verovatno...za svaki slucaj. Naprecac odlucujemo da idemu u Libanski restoran u kome smo vec obojica bili.

Ispred restorana je naoruzano obezbedjenje. Neugledna kuca sa ogromnim starim zidom ispred. Opet automatske puske i ljubazno se otvaraju vrata. Drugi nivo obezbedjenja unutra sa pancirima i oruzjem nam zeli dobrodoslicu. Otvara nam celicna metalna vrata i nakon petnaestak metara ulazimo u restoran. Tiha muzika, izuzetan ambijent...cak moze i napolju da se sedi. Nema pogleda jer je sve u ogromnim zidovima. Ima ljudi...nema domacih. Za njih je ovo misaona imenica...

Ramzes je studirao na Harvardu, visegodisnji konsultant za razlicite organizacije, dolazi iz Vasingtona gde je radio zadnjih godinu dana, otac 4 dece koje salje u international school u Kolumbiji, otac mu je poznati advokat u juznoj Americi. Stalno se prepucava sa Zamirom - Avganistancem ko je prvak sveta po proizvodnji heroina! Ne daju se ni jedan ni drugi. Ljuta bitka se vodi svakodnevno... Vrlo interesantan lik. Pricamo o zivotu celo vece... Jos jedan kontrast mi skrece paznju - tamo gde nema zivota se prica upravo o zivotu. Stize racun, ceh je 55 dolara. Nema kartica, samo kes. Vracamo se kuci oko 22.30h jer pocinje policijski cas u 23h.

Zaticem korpu sa svojim opranim stvarima na kvaki od sobe. Juce su ih uzeli da operu i ispeglaju. Do sad nisam imao iskustva sa tim. Sa interesovanjem gledam u svoje stvari. Prinosim da pomirisem. Nista se ne oseca. Rekli su i da peglaju kad operu. Nisu ispeglali. Ma nije ni vazno...

Sutra je 14. Avgust. Imamo dojavu da ce biti napada u Pakistanu. Kazu da ce biti pakleno...

Ukljucujem ventilator, usmeravam ga da duva pored kreveta i lezem u cistu posteljinu koja mi je danas zamenjena... Cuju se avioni u noci. Prepoznajem da nisu civilni...