Moja prva zima u Kabulu...

"Welcome to Kabul" vozilo iz nekih drugacijih vremena...

Proslo je vec mesec dana kako su me preselili i moja soba pocinje da mi sve vise znaci. Osecam da sam prevazisao krizne trenutke pada zivotnog standarda i polako vremenom prihvatio teze uslove za zivot. I kupatilo mi vise ne znaci toliko samo da se ova Heder sa kojom ga delim malo pedantnije ponasa prema njemu. Neverovatno neuredna i za higijenu nezainteresovana stavlja me pred nove izazove. Ne znam kako uspevamo da se ne susretnemo 2 puta za mesec dana na ulazu u kupatilo ali sam zadovoljan zbog toga...

Prestao sam da idem ovde na veceru jer sam uspostavio mnogo bolji sistem: svako vece oko 19h kada se vracamo sa posla zamolim vozaca da stane do moje tzv. erotske pekare kako je ja zovem (jer ima crveno svetlo ispred) i kupim avganistansku pogacu. Cesto bude i vruca pa je jedemo i u dzipu dok se vozimo do "nasih domova". Svi se smeju sto je tako zovem, cak i vozac Avganistanac. Ipak je to tabu tema...

Kako se vreme pokvarilo od pre 15-ak dana ulice su postale uzasne. Nemoguce je da budes cist. Kad god izlazis iz dzipa, dotaknes pragove vozila koji su uzasno prljavi i umazes pantalone. O cipelama da i ne govorim. Nema asfalta ili preciznije, vrlo retko. Vozi se blatnjavim ulicama prepunim rupa i cak i asfaltirane se vise ne prepoznaju jer se blato nanosi sa svih strana. Vise puta mi je interesantno kako visoki menadzment izgleda na sastancima, a i ja sam isti, jer su umazani od prasine koje ima svuda u neogranicenim kolicinama a cipele blatnjave. To je tako normalno ovde da niko i ne obraca paznju. Interesantno je da imam lokalne kolege Avganistance koji dodju na posao u odelu, a onda izuju cipele, obuku gumene papuce i tako bosi u papucama provedu celo radno vreme. O vizuelnom izgledu bolje i da ne govorim...

Inace iako smo na 1.800m nadmorske visine vreme je ipak jos uvek pristojno. I dalje ima dosta suncanih dana a temperatura dostize oko 7 stepeni. Nocu se spusta do -3c. Nije strasno. Moja mala kineska kvarcna grejalica i dalje uspeva da se izbori sa temperaturom i da mi smlaci sobu tako da mogu da sedim a da nije neprijatno. Kazu da je bolje da su zidovi od blata jer bolje drze temperaturu. Naravno, uvek imam na sebi vise slojeva garderobe: podmajca, Majca sa kratkim rukavima, duks i zimska debela trenerka. Tako sedim u sobi...

Takodje sam shvatio da kada je vrlo hladno, mora da se zagrejes iznutra a ne garderobom, i da taj sistem prilicno dugo te drzi toplim. Vise puta ujutru za vikend kada mi je hladno, posebno na rukama jer radim na kompjuteru, izadjem malo napolje pa iskoristim da potrcim malo oko praznog petnaesto-metarskog bazena, budem na zimskom suncu pola sata i poslusam malo muzike na slusalicama. Zamislis da si negde drugde... Uspeva, a i nije vise hladno...

Uskoro cu kuci. Ostalo mi je jos 6 dana. Jedva cekam. Nadam se da nece biti neprijatnih iznenadjenja ovog puta. Ma mora da bude ok... Razmisljam sta bi mogao da kupim u Frankfurtu na putu do kuce jer imam 5 sati na aerodromu. Ma setacu i razmisljati kad stignem tamo, imam vremena...

Nigde nisam mrdnuo za ovih 40 dana, ni jedan restoran, ni jedan izlazak, 3 puta prodavnica, i moja slatka mala blatnjava sobica, kako je ja zovem, za sve ostalo vreme... Da si u Dubaiju u vrhunskom hotelu pa bi pozeleo da se vratis kuci...

Jos malo i izaci cu iz zatvora na zasluzen dopust, napuniti baterije, a onda je ipak lakse vratiti se u svoju celiju i nakon ulaska reci: "Zakljucajte i dodjite po mene za 45 dana."

Sve se promenilo...

Slika nakon napada na UN guest house u Kabulu

Nakon nesrecnog dogadjaja 28/10, uspeo sam da se izvucem iz Kabula uz 2 blindirana dzipa i 1 naoruzanim pick-up dzipom sa mobilnim rotacionim mitraljezom pozadi. Agresivna voznja bez respekta za ostale, dovela me je bezbedno do aerodroma. Bio sam na sigurnijem...

U Kabul sam se vratio 12/11 gde sam zatekao malobrojnu ekipu UNDP-a. Od 240 International staff ostalo je nas 30-ak tzv. Critical staff. Ostalima je naredjeno da napuste Avganistan u roku od 48 sati. Usli smo u poslednju vanrednu fazu funkcionisanja UNDP-a. Nije ostao cak ni essential staff. Od 25 stranaca na mom projektu ostalo nas je troje - Programme Manager, ja kao Operations Manager i Anil - zaduzen za Kandahar sa stalnim boravistem tamo.

Izvrsena je procena bezbedonosnog stanja svih objekata u Avganistanu gde zivi UN staff, sa posetom specijalnog bezbedonosnog izaslanika UN-a iz New York-a, i doneta odluka da se dozvoli boravak i zivot UN staff-u u objektima koji su bezbedonosno oznaceni "A" kategorijom. Gradacija ide od "D" pa navise. Moja prethodna guest house oznacena je sa "C".

Istog jutra nakon dolaska smesten sam u UNICA guest house kojim upravlja UNDP. Prilicno umoran od neprospavane noci u letu i vremenske razlike od 3,5 sata imao sam sta da zateknem. Vrlo losa soba sa prljavim zidovima, klimom gde crevo klime izlazi napolje kroz razbijen prozor (iskljucivo za tu namenu) tako da je rupa 3 puta veca nego sto je potrebno i ulazi hladan vazduh, kratkim krevetom koji na zalost ima dasku kod nogu pa ne mogu da se ispruzim, zajednickim kupatilom koje delim sa vise soba, pogledom u zid kroz prozor itd. Bila je to vrlo mala soba bez mnogo svetla, prilicno depresivna... Izbora nije bilo. To je jedino sto imaju i rezervisano je za mene. Na sve to saznao sam da cu da placam 50% vise nego do sada sto me je dotuklo. Prilicno sam se lose psiholoski osecao. Nakon 2 dana prihvatio sam realnost i trudio se da budem zadovoljan svojim novim domom. I ostale sobe su bile slicne. Zidovi celog objekta su od blata, tek posle saznajem...

Na poslu vise nema toliko ljudi. Uvedeno je preventivno smanjenje i local staff-a. Danima smo dolazili samo desetak. Cela atmosfera je promenjena i govori se samo o pojacanim merama bezbednosti. Ucestvujem u tome. Delegiran mi je zadatak organizacije i sprovodjenja akcije sakupljanja i obezbedjenja privatnih stvari International staff-a u celom Avganistanu. Nije lako...

Bila je inauguracija predsednika Avganistana - Karzaija. Kabul je bio blokiran. Toga dan i aerodrom je bio zatvoren. Svi prilazi gradu su zatvoreni. Ne moze da se udje niti izadje iz Kabula. Hilari Klinton je dosla zajedno sa Richard Holbrukom. Danima je "White city" (zabranjeno svako kretanje, odlazak do kancelarije cak i blindiranim vozilima). U sobi i dvoristu ispred sam proveo 5 dana. Druzimo se i pretvaramo da je sve u redu. Konacno kraj i odlazak na posao. Opet mali broj nas jer nije potpuno skinuta zabrana.

Primecujem da oni koji su duzi period ovde teze podnose ovu licno vrlo tesku situaciju. Ovde su vec par godina ali nisu navikli na ovaka zivot i ovolike zabrane. Mnogi pricaju o odlasku odavde. Razmisljam da sam mozda i u prednosti...

Primecujem kod sebe da i dalje pozitivno razmisljam...

Ubijeno 5 UN international staff u Kabulu

Ilustracija napada u Avganistanu

Juce ujutru, oko 05.50h probudile su me eksplozije i rafalna paljba na ne tako velikoj udaljenosti. Prvo sam mislio da se ne radi o napadu vec o nekim drugim desavanjima ali se pucnjava pojacavala i jasno ukazivala da se radi o pravom ratu na ulicama. Ostao sam u krevetu lezeci i slusao desavanja vani. Mislio sam da se radi o jos jednom napadu na neke vladine institucije u blizini. Trajalo je vrlo dugo. Skoro 60 minuta. Vremenom se intenzitet borbi pojacavao tako da se moglo jasno cuti da se preslo sa lakog na ozbiljnije naoruzanje, pa cak i mitraljeze. Bombe su eksplodirale svakih par minuta. Za to vreme ja sam isao u kupatilo, prao kosu hladnom vodom jer ovaj bojler ne moze da zagreje vodu za kraci period od 24 sata, sredjivao sobu... Najzad je sve utihnulo.

Juce je bio 43. dan od kako sam zadnji put dosao u Kabul. Svaka 43 dana International staff dobija 7 dana da ode iz zemlje zbog izuzetno teskih uslova zivota i rada. Jedva sam ga cekao i vec nekoliko dana se radovao sto cu otici na kratak ali neophodan odmor nazad u Srbiju i kuci, videti decu, Ivonu, roditelje, Micka koji se veri...

Iskren da budem, ocekivao sam da ce se nesto desiti ove nedelje. Nekako, prema prisutnom trendu u napadima na Kabul, svakih 15-20 dana se desi nesto. Ova nedelja je bila bas taj period kada sam to ocekivao. Ipak, ne samo par sati pred moj let nazad u Srbiju.

Upalio sam televizor cekajuci da saznam sta se ustvari dogadjalo napolju. CNN sam pratio. U medjuvremenu pocele su da stizu informacije na mobilni putem sms-a, na radio stanicu, na email. Saznao sam ono sto nisam ocekivao a cega sam se najvise i plasio: jutros je direktno napadnuta "UN guest house". Sest napadaca samoubica iz redova Talibanskih snaga stiglo je direktno ispred glavne kapije "UN guest house" u kojoj je zivelo 25 UN International staff. Obuceni u redovne policijske uniforme nisu izazvali sumnju redovnog obezbedjenja objekta. Lako su ih ubili i usli u kucu. Krenuli su po sobama i poceli da ubijaju jednog po jednog, maltene na spavanju. Nakon pristiglih dodatnih policijskih snaga i antiteroristickog voda Avganistanske armije, borbe su potrajale i zavrsile se sa: 5 UN internatinal staff ubijeno, 9 povredjeno, ostali uspeli da se evakuisu na sigurno, 3 napadaca mrtva od kojih je jedan sam sebe razneo eksplozivom, 3 uhapsena.

Od juce ujutru smo postali i direktna meta.

Na samo 100m vazdusnom linijom od moje "guest house" napadnuta je "Bakhtar guest house". Cuo sam da je vrlo blizu ali nisam predpostavljao da je toliko.

Bilo je 06.30h kada su borbe potpuno prestale. Znao sam da ce ovo da mi zakomplikuje odlazak na aerodrom ali sam predpostavljao da cu uspeti nesto da uradim. Pomislio sam koji sam ja baksuz, da li je moguce da necu moci da odem. Negde oko 08.30h pozvao sam UNDP obezbedjenje i konsultovao oko transporta na aerodrom. Receno mi je da na zalost nece moci da mi obezbede transport jer je situcija izuzetno kompleksna i da se radi o visestrukom kompleksnom paralelnom napadu na vise tacaka u gradu, da im je vrlo zao ali da ne mogu da idem na aerodrom. Nisam mogao da verujem da to moze da i se dogodi. Pozvao sam aerodrom da vidim da li je mozda let pomeren zbog incidenta ali odgovor je bio da ce avion poleteti prema redu letenja. Imao sam manje od 60min do leta i padale su mi razne ideje napamet, tipa da pozovem taxi ili zamolim nekog od Avganistanaca da me preveze... Ipak, odlucio sam da poslusam savet i ne odem. Vrlo tesko sam prihvatio tu cinjenicu posebno sto sam se psihicki tako dugo spremao i jedva cekao da odem...

Napad je motivisan povezanoscu UN-a sa izborima. Drugi krug treba da se odrzi 07. novembra i UN ce biti prisutan i ucestvovati u logistickoj ali i sustinskoj organizaciji izbora. Talibani su se zavetovali da ce kazniti svakog ko ima bilo kakve veze sa izborima. To su ovoga puta uradili sa nama.

Izgleda da je dosao trenutak da izvrsim ponovnu procenu situacije o boravku i radu u Avganistanu. Zavisice od vise faktora. U svakom slucaju, narednih 15 dana ce biti kljucno za donosenje odluke jer cu nadam se uspeti da sutra odem za Srbiju i ne budem tu do izbora, proci ce izbori za vreme mog boravka van, i UN ce imati dovoljno vremena da donese neke vazne odluke o uslovima daljeg boravka i rada u Avganistanu. Sve to ce mi pomoci da odlucim kako i sta dalje.

Za sada, kako stvari stoje, ukoliko sutra uspem da odem, vracam se u Kabul 11. novembra.

Nove generacije Islama

Najvece svetiliste muslimana - Meka, Saudi Arabija

Ovaj mesec je bio drugaciji. Muslimanski sveti mesec Ramazan, mesec posta, molitve, milosti i praštanja, kada se oni prepuštaju tridesetodnevnom postu, uzdržavanjem od hrane i pića, ali i loših misli i dela od jutra do večeri. Postoji verovanje da se sa početkom meseca Ramazana kapije Dženta (raja) otvaraju, a kapije Džehenema (pakla) zatvaraju, a šejtani (đavoli) budu okovani.

Post je skriveno ispoljavanje vere i zbog toga je poseban jer, kažu, u njemu nema licemertva. Veruje se da tokom posta čovek preuzima neka božja svojstva, jer Bog ne jede, ne pije i nema potrebu za tim. Kada se predaju postu vernici znaju da to čine zarad Boga i da on za to posebno nagrađuje. Jelo i piće dopušteni su tokom čitave noći.

Nakon tridesetodnevnog ramazanskog posta, nastupa trodnevni Ramazanski Bajram, koji se smatra velikim praznikom u islamu. To su dani kada se vernici, sretni ispunjenim obavezama prema Bogu, vraćaju svakdnevnom životu.

Na svim televizijama, radio programima, ulicama, moglo se prepoznati da je sve drugacije.

Ustaje se pre izlaska sunca, oko 3 ujutru, iznosi dorucak i porodica okuplja. Jede se na podu, sa prostrtom musemom na sred prostorije i iznetim jelom stavljenim na nju. Sede prekrstenih nogu I jedu jer nakon izlaska sunca vise nece moci. Sve do njegovog zalaska ne sme se nista jesti, nista piti, nema svadja, ruznih misli, reci, postupaka… Ovo se posmatra kao prociscenje od svih vrsta grehova i nesto veoma sveto.

Ono sto je mene iznenadilo jeste da je kompletno radno vreme UN-a promenjeno u skladu sa tim i umesto da se pocinje sa radom u 8h i zavrsava u 16.30h sada Avganistanci pocinju u 7.30h i zavrsavaju u 15h. Mi, stranci, dolazimo kasnije i radimo kao i pre.

U kancelariji imamo posebnu prostoriju za molitvu. Nisam zapazio prvi mesec ali su mi kolege skrenule paznju da se puno zaposljenih moli. Kasnije saznajem da ne postoji ni jedan koji ne posti. Svi poste! Ako se ima u vidu da za UN ipak rade najnapredniji pripadnici mlade generacije Avganistana, studenti, univerzitetski obrazovani ljudi, sa diplomama, magisterijima itd, onda se moze zakljuciti koliko je snazno islamska vera prisutna na ovim prostorima.

Zar to nije stvar licnog izbora? Zar ne postoji tendencija da se sa edukativnim razvojem i menja odnos prema religiji? Zar se nista novo ne shvata i donosi sa putovanja po drugim zemljama, kontinentima, svakodnevnim druzenjem sa pripadnicima drugih kultura i naroda, razvijenijih zemalja kojima se stremi?

To jeste licni izbor i svako je vec izabrao! Postoje brojni kanali na televiziji koji se bave samo Islamom, objasnjavaju njegovu sustinu, koliko je lose ako si vodjen profitom, koliko je pogresan nacin zapadnog zivota, sta je to sto je lose kod drugih naroda a dobro u islamskoj veri… Od toga se pravi ideologija, formira misljenje, utice na mlade generacije… Na 1. kanalu kod mene je program na kome je 24 sata samo molitva. Na drugom je Islamski edukativni kanal. Vrlo cesto se vrsi direktan prenos iz Saudi Arabije, iz Meke – centra Islama, bez reportera, bez najave, bez informacija, samo slika kako hiljade ljudi kruzi oko Kabe i kako se moli! (Kaba je centralno svetiliste islama. Gradjevina u obliku kocke. Ona se danas nalazi u sredistu velike dzamije u Meki. Predstavlja za muslimane centar sveta. Smatraju da je ona prvo sto je Alah stvorio.) Jos puno takvih kanala nadalje koji imaju prevod na engleski pa moze da se prati molitva u titlu!

Juce je bio poseban dan, zadnji radni dan pre zavrsetka velikog posta. Drugacija atmosfera, uzbudjenje u kancelariji, svi nekud zure, spremaju se… U nedelju je i zvanicno neradni dan povodom velikog islamskog praznika – Bajrama. Jedan za drugim su ulazili u kancelariju i donosili zahteve za godisnji odmor kojim bi za 2 dana produzili taj praznik. Ja sam razumeo da je to veliki porodicni dogadjaj i da se ostaje kod kuce i proslavlja u svojoj porodici i sa najblizom rodbinom. Zvanicno je 3 dana. Bio sam veoma zbunjen jer su svi redom dostavili zahtev sto znaci da necemo moci da radimo 2 dana ako svi odu na odmor. Jednog trenutka sam poceo da se pitam da li oni to dostavljaju zahtev za godisnji odmor da im ja odobrim (kako zvanicno i treba da bude) ili me samo informisu da ta 2 dana nece doci? Ovo je kompletno drugacija sredina i posavetovan sam od stranaca da budem “cultural sensitive” sto u prevodu znaci – pusti ih neka idu jer neces ni moci da ih zadrzis! Samo bi stvorio dodatne probleme.

Juce, dok sam bio na sastanku sa Joanne, koja je Program Menadzer, se dogodilo nesto neobicno. Izasla je na trenutak do susedne kancelarije. Vratila se i saopstila mi da niko od Avganistanaca, kojih ima oko 40, nije u svojoj kancelariji i da su svi u sali za sastanke i mole se kolektivno! Nisam znao sta da kazem, ne mogu da verujem… Nekoliko Avganistanki se molilo u drugoj prostoriji jer se nikad muskarci i zene ne mesaju. Cak su i svadbe uvek u 2 sale: jedna za muskarce i druga za zene.

Vise puta prethodnih dana sam odlazio iz kancelarije kuci oko 19h. Zaboravljao sam da je to zalazak sunca i da je to poseban trenutak za sve, pa i nase dezurne strazare i vozace. Tih 20-ak minuta prekidaju sa radom, okupljaju na prostrtom cebetu u dvoristu nase kancelarije i veceraju. Joanne mi je rekla da se tada ne prekidaju i da se ceka da zavrse pa onda nastavljaju sa radom! Do sobe, u kuci u kojoj zivim, vise puta nisam mogao da prodjem jer se mole neposredno ispred nje. Provlacim se izmedju i sa poluotvorenim vratima ulazim u svoju sobu. Oni molitvu ne prekidaju ni za sekund niti mi upucuju ijedan pogled.

Sinoc smo imali sastanak sa Nasirom koji je iz Mazar I Sharif-a na severu Avganistana i rukovodi nasom kancelarijom tamo. Mozda je malo mladji od mene ili tu negde. Dogovaramo se da napravimo posetu Joanne i ja pocetkom oktobra. Izuzetno ljubazno nam daje sugestiju da poseta ne bude kratka jer bi zeleo malo i da nam pokaze od grada i te sredine. Kaze da mozemo da odemo u neki restoran ali da zeli da nam organizuje veceru u njegovoj kuci sto mi ushiceno prihvatamo kao izuzetnu cast. Telefon mu cesto zazvoni i on prekida vezu. Jednog trenutka nam saopstava da ima 2 zene i da ga druga zove jer se brine da li je sve u redu sa njim jer je pre 1 sat sleteo u Kabul iz Kandahara kada se i dogodila velika eksplozija na samo par kilometara od nas. Joanne ga pita da li ga zove prva zena. Kaze ne, jer joj je rekao da ga ne zove! Smejemo se zajedno...

Da li je sve ovo samo religija? Da li je ovo licni izbor? Gde je granica izmedju religije i kulture? Mozda ovde i ne postoji… Mozda je ovo nacin zivota…put kojim generacije i generacije idu u njihovu buducnost… pa i samoubica koji se pre samo par sati razneo zaletevsi se kolima punim eksploziva u Italijanski vojni konvoj, ubivsi 6 Italijanskih vojnika, 10 civila, povredivsi preko 50, razorivsi kuce i zgrade u okolini…

Uradio je to kao sveti cin koji ce mu omoguciti da ode u obecani bolji i vecni zivot… u raj… kod Alaha.

Talibani – najcrnji period istorije Avganistana

Taliban bije zenu na ulici jer se usudila da pomeri burku sa lica na javnom mestu

Talibani su se misteriozno pojavili na avganistanskoj politickoj sceni, takoreci niotkuda, sredinom 1994. godine u provinciji Kandahar, koja je bila utonula u haos i anarhiju. Tadasnji lider talibanske milicije, mula Mohamad Omar pricao je kako mu je u san dosao prorok Muhamed i zatrazio od njega da u Avganistan donese mir i iskoreni korupciju medju mudzahedinima. Clanovi talibana deklarisali su se kao studenti islama koji zele da u Avganistanu naprave pravu islamsku drzavu.

Vecina politicara Avganistana pa i sire je u to vreme bila spremna da zakljuci kako se konacno pojavila snaga koja je ce biti u stanju da okonca visegodisnji gradjanski rat koji se rasplamsao posle povlacenja sovjetskih trupa (SSSR prisutan od 1980 do 1990). Cak je i tadasnji izabrani predsednik Islamske Republike Avganistana, priznao talibane kao pokret ciji je cilj da iskoreni korupciju i nered. Talibani ce uskoro otkriti, medjutim, svoju pravu prirodu, brutalne milicije koja se sluzi mesavinom kalasnjikova, laznog islama, stranog novca i trgovinom opijumom kako bi vladala zemljom.

Pred najezdom vojnicki izuzetno dobro obucenih, organizovanih i disciplinovanih talibana padaju grad za gradom, provincija za provincijom. Kud god bi prolazili, talibani bi za sobom ostavljali tragove terora, spaljena sela, razrusene istorijske gradove poput Herata, zavodili nemilosrdan treror i represiju. Na hiljade avganistanskih muslimana je masakrirano, decaci i mladici korisceni kao "ljudski stitovi". Tadasnja Vlada okupila je razlicite organizacije mudzahedina sto su se uspesno borile protiv sovjetskih trupa, ali nije bila u stanju da se odlucnije i efikasnije suprotstavi talibanima

U septembru 1996, talibani su pobedonosno umarsirali u Kabul. Tom prilikom, na jednom kabulskom trgu ubijeni su javno bivsi predsednik Nadzibulah i njegov brat. Talibanski lider Muhamad Omar proglasava se liderom svih muslimana i zavodi nezapamceni teror. Uvedene su obavezne molitve pet puta dnevno. Zenama je naredjeno da ostanu kod kuce i ne idu na posao, zatvorene su zenske skole, fotografisanje je najstrozje zabranjeno kao i upotreba televizora. U Avganistanu nije bilo muzike, osim religioznih pesama i oda u kojima se hvale talibani. Neposlusnim gradjanima, talibanski aktivisti ulivali su svoje rigidne nazore u glavu, brutalnim batinanjem do besvesti na javnim mestima, javnim kamenovanjem za neposlusnost, muskarci su morali da nose brade...

Kolega mi je pricao da su merili duzinu brade na nacin da uhvate bradu sakom jedne ruke i ukoliko pretekne ispod znaci da je prihvatljivo. Svi decaci su morali da nose bele verske kapice i niko nije imao pravo na frizuru, samo kako kosa prirodno pada... Moj zamenik Zamir mi je ispricao da su jednom iznenada Talibani upali u skolu u koju je on isao, direktno na cas. Proveravali su kako ko izgleda i da li se pridrzava naredbi. Tada je bio aktuelan film „Titanik“ koji je on krisom kod kuce pogledao. Zeleo je da ima frizuru kao Leonardo di Kaprio pa se osisao tako da kad stavi belu kapicu ne vidi se da ima malo duzu kosu. Pedantno se osisao sa strane da ga ne bi primetili. Talibani su poceli sa kontrolom frizura u odeljenju. Nema devojcica jer je njima zbranjeno da idu u skolu navodno prema jedinom ispravnom islamskom tumacenju, samo decaci. Kada je dosao red na njega, drhtao je, dok mu je ovaj skidao kapu. Pripadnik talibana odmah je video frizuru i rekao: „Ooo, Titanik!“ Uhvatio ga je za kosu, povukao veoma jako levom rukom ka sebi predsvima i udario snazno u lice desnom rukom tako da se Zamir zateturao. Tog trenutka resio je da za njega vise u njegovoj zemlji nema zivota i u narednih nekoliko dana napustio Avganistan kao i oko 5-6 miliona njegovih sunarodnika. Iz Kabula se za 4 godine njihove vladavine iselilo preko 65% stanovnistva. U tom periodu, Avganistanci su bili drugi na svetu po broju raseljenih stanovnika.

Neposredno po dolasku, talibani su promenili zvanicno ime zemlje u Islamska Republika Avganistan, pomenili su zastavu i sa nje skinuli crvenu boju jer je ona "simbol djavola, socijalizma, krvi...".

Talibanski rezim priznali su samo Pakistan, koji su talibanske lidere proglasili za "pobozne ljude sa velikom ljubavlju prema islamu", Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati. Clanovi talibana regrutuju se iskljucivo iz redova najmilitantnijih sunitskih muslimana, pripadnika iz plemena koja nastanjuju ruralne predele na jugu zemlje. Zivot u izuzetno surovim uslovima primorao je ova plemena da primenjuju izuzetno stroge sankcije da bi ocuvali red i poredak u svom potpuno izolovanom i ogranicenom drustvu. U ovim sredinama zene nemaju nikakva prava i moraju biti pokrivene od glave do pete, cadorom koji ostavlja samo mali mrezasti otvor za oci. Ocevi, po pravilu, svoje kcerke prodaju kao neveste dok su jos devojcice, a cest je i obicaj da ih muzevi preprodaju kada ih se zasite. Poznato je da talibani "vole" mlade decake...

Za talibane se, takodje, tvrdi da ih finansira i pomaze Saudijska Arabija. Ne samo zato sto se u Avganistanu skriva danas najtrazeniji svetski terorista, saudijski multimilijarder Osam bin Laden. Neki, u odnosu prema zenama i civilizaciji, prepoznaju mnoge slicnosti sa tumacenjem islama koje je danas na snazi u Saudijskoj Arabiji. Ova interpretacija islama i Kurana osim talibanskog je i nacin vladanja saudijskih kraljevskih dinastija, i jedni i drugi upraznjavaju kaznjavanje odsecanjem glave ili udova lopovima ili instituciju "krvavog novca" kojim se sprecavaju krvavi obracuni i lanac osveta. Kao vrhunac cinizma, talibani se predstavljaju kao istinski muslimani koji zabranjuju pusenje, kocku, konzumiranje alkohola, dok istovremeno ne samo sto uzgajaju opijum, cime finansiraju svoje svete ratove, vec i prikupljaju ogroman harac od seljaka koji gaje ovu drogu iz sasvim drukcijih pobuda. Uz tvrdnju da islam "zabranjuje konzumiranje opijata, ali ne i njihovu proizvodnju i trgovinu", pod rezimom talibana proizvodnja opijuma dostigla je svoj procvat. Glavna polja maka nalaze se u provincijama Helmand i Nangahar koje su pod punom kontrolom talibana. Sirovi opijum preradjuje se, inace, u laboratorijama u Pakistanu.

Ne obaziruci se na apele iz sveta talibani su unistili svu kulturnu bastinu koja "nije u skladu sa islamom", ukljucujuci i dve dzinovske statue Bude stare nekoliko hiljada godina u Bamianu. Cak ni intervencija Saveta bezbednosti UN nije bila dovoljno ubedljiv razlog da talibanski lider, mula Mohamad Omar odustane od svoje monstruozne namere da s lica zemlje jednostavno zbrise neprocenjivo istorijsko nasledje. Predlagano je iz sveta i da se finansira gradnja ogromnog zida ispred statua koji bi ih kompletno zaklonio samo da se ne unistavaju. Nisu pristali. Akcija miniranja ocenjena je od strane talibana, na celu sa mula Mohamad Omar-om kao "cast za islam i narod" jer statue Buda poticu od strane druge religije.

Talibani su vladli Avganistanom izmedju 1997 i 2001 godine. Nakon napada 11. septembra 2001. godine na Svetski Trgovinski Centar u New York-u, u periodu kracem od 30 dana Amerikanci su usli u Avganistan i prekinuli vladavinu talibana.

Moj dom u Kabulu

Guest House u kojoj zivim se zove ASSA 2. Nalazi se vrlo blizu moje kancelarije. Nekih 350 metara. Ipak, svaki put kada idem na posao i kada se vracam cekam prevoz. Pomalo frustrirajuce deluje kada cekas po 10-15 minuta da vozilo dodje da bi te prevezlo 350 metara. Moze bukvalno da se pretrci. Bolje ne, mada padam u iskusenje...

Ovde sam se preselio samo nakon 8 dana boravka na samom pocetku u UNICA guest house koja je poznata po tome da u njoj zive bas glavesine UN-a. Tamo mi se nije svidjalo jer nisam imao bas neke uslove: kupatilo mi je bilo odvojeno od sobe, staro, mracno, nema frizidera u sobi a po ovim vrucinama zaista znaci, nisam imao televizor, i sto je najvaznije amosfera koja je vladala bila je nekako sterilna, bez socijalizacije samih gostiju. Ovde je sve to drugacije. Ovde zive i neke moje kolege sto je i bio glavni razlog za prelazak. Tu je Dmitry (oko 55 godina), doktor nauka iz Rusije, Ravza (50 god.), takodje iz Rusije, magistrirala na filoloskom fakultetu Lomonosov u Moskvi, tu je Marcus (36god), vrsni ekonomista koji je pobegao od berzanskih analiza i prikljucio se UN-u iz Engleske koji zivi na Tajlandu, ozenjen je Tajlandjankom i imaju devojcicu, onda Mike, Amerikanac koji ne radi samnom vec je biznismen koji je dosao ovde da pocne sopstveni biznis. Smatra da je ovo najperspektivnije trzise trenutno u svetu jer ceo svet upumpava nenormalne kolicine novca itd itd …

A imamo i novog Menadzera, zove se Abdul. Mlad momak, nema vise od 27 godina, studira finansijski menadzment u Kabulu i u medjuvremenu se bavi ovim ovde. Dosao je skoro i uveo toliko novina da je ovo mesto zaista pocelo da zivi. Ima dosta zelenila u restoranu, pticice iz automata na zidu stalno pevaju (neka kineska kutija), vestacko cvece u vaznama po stolovima, salvete u casama da izgleda ekskluzivnije, kupio je brojne sosove, prelive, neskafu, cappucino i sve te sitnice koje pomazu da se osecas mnogo prijatnije a on zadovoljnije. Svakog cetvrtka uvece, posto je to kraj radne nedelje, napravi veceru napolju, u basti, ukrasi stolove, napravi rostilj , a sinoc je cak doveo i muziku. Trojica sede na njihovim jastucima i prostirkama na travi i sviraju domacu muziku. Lepo vece, posebno posle onolike napetosti oko izbora. Marcus i ja smo doneli i 5 flasa crnog vina iz Australije, puno limenki Haineken piva, pa smo se malo okupili i zezali. Napolju je bilo izuzetno prijatno. Mozda oko 23c a primecuje se i da polako prolazi leto jer su veceri svezije. Kazu da je zima izuzetno hladna i da je temperatura oko -20c.

Prekjuce me je Abdul ljubazno zamolio da mi pokaze kako je sredio bunker. Idu izbori pa je smatrao da bi bilo dobro da ga dovede u red, za svaki slucaj… Rekoh ajde, i podjosmo. Sisli smo stepenicama u prostoriju koja je ispod nivoa zemlje i u koju se ulazi kroz jedna velika gvozdena vrata. Objasnio je da moze samo iznutra da se otvori ukoliko dodje do potrebe da se zatvorimo dole. A dole je bilo par lezaja sa cistom posteljinom, nekoliko stolova kao u restoranu gde moze da se sedi, pokazao mi je magacin sa hranom, vodom, doneo je i televizor, otvorio kofer pun lekova, injekcija itd. Abdul je stvarno kralj, misli na sve… Sinoc dok muzika svira i gosti su svuda okolo, on stoji i nadgleda kako se odvija situacija i sta gde treba. Obucen u neko crno kinesko odelo sa diskretnim belim uzduznim prugama koje se presijava na svetlosti jer je kao od svile, sa belom kosuljom ispod i crnim démodé cipelama, suvereno vlada situacijom i nista ne ispusta iz vida. Zovem ga da nam se pridruzi i nudim casu vina ili mozda pivo. Kaze: “Ne mogu gospodine, ubice me gazda, eno ga sedi drugi sto od nas.” Marcus mu daje predlog da strpa 2 Hainekena u dzepove od sakoa da gazda ne vidi. On ipak to ne radi vec odlazi i kroz 5 minuta salje decka koji je konobar, skuplja obe limenke piva i odnosi negde.

Ovde je alkohol zabranjen, sto ne znaci da ga ne piju i ne vole. Vole ga i to veoma. Ipak, pije se vrlo diskretno , nikad javno. Izuzetno je skup i nema ga u slobodnoj prodaji. Flasa votke ide i po $60. Mi pice kupujemo u UNOCA, to je baza UN-a i ma svoj bar u kome prodaju sta ti dusa zeli: Red Label, Balantine’s, Jack Daniels, Australijska crna vina, bela, juzno americka vina itd. Kako li to dolazi ovde, ne znam. Interesantna je situacija kada ja i Ravza kupujemo pice u baru a vozac Avganistanac nam pomaze da ubacimo 5 kartona pica u dzip. Vidim da je situacija neobicna i Ravza mi predlaze da ga pitam jel hoce on nesto da mu kupimo od alkohola (jer on ne sme). On ipak odbija.

U ASSA 2 imamo i mali bazen. Tesko da moze da se pliva jer su mu vrlo male dimenzije. Mozda 8x4 metra. Ipak s vremena na vreme neko se i probrcka. Bazen daje vise dojam nego sto stvarno ima neku upotrebnu vrednost. Stavili su mu cak i podvodno svetlo pa uvece stvara lepu atmosferu.

Postoji i teretana koja je sasvim solidna, cak odlicna za ove uslove. Posecujem je kad mi ostane snage nakon posla. Mislim da ce biti interesantnija kad zahladi. Ima biciklu trenazer, pokretnu traku za trcanje, sto za stoni tenis, neke sprave za vezbanje, medicinke lopte, konopac za preskakanje, male tegove itd. Sasvim ok.

Dvoriste je ovde solidne velicine, sa delom pokrivenim travom i drugim delom sa nekom vrstom zive ograde i cveca. Prijatan zeleni kutak jer u Kabulu toga ima zaista minimalno ili uopste. Sve je prasnjavo i sivo jer su okolna brda bez vegetacije. Nema nicega, samo suva prasina. Ovde je najveci problem nemogucnost kretanja. Ne mozes da pesacis jer je opasno i zabranjeno. Interesantno je da zbog toga dolazi do jednog meni vrlo cudnog fenomena. Uvece, ljudi setaju dvoristem u krug! Pomalo je cudan osecaj gledati ih kako pesace po 20 minuta i prave krugove ali shvatam da je to jedini nacin da se covek malo aktivira. Ima neverovatne slicnosti sa zatvorskim setnjama. A i sta je ovo nego kucni pritvor…

Moze i ovako da se zivi… samo covek treba da navikne, a covek se na sve navikne pa i na lose… Jednog trenutka pocne i da ne razmislja o tome kao losem, vec kao o necem normalnom…

Working under pressure

U sobi sam. Juce od 17h poceo je policijski cas za zaposljene UN-a koji ce da bude na snazi narednih 6 dana. Razlog su izbori koji se odrzavaju sutra. Postalo je izuzetno nesigurno. Ujutru oko 8h je Kabul raketiran, cak su 2 granate pale na predsednicku palatu. U 13h drugi napad… 2 radnika UN-a su juce poginula kada je samoubica sa kolima punim eksploziva skrenuo direktno u vojnu kolonu vozila medjunarodnih snaga i “sebe aktivirao”. Rezultat 10 mrtvih i preko 50 povredjenih.

Razgovaram juce sa kolegom koji je iz Kabula. Kaze da je sada postal nesigurno i za njih same. Ne mogu vise da se krecu slobodno ulicama. Ne znas sta, kad, gde i na koji nacin moze da se desi. Vidim da mu nije svejedno i da izgleda zabrinuto. Dolazimo do zajednickog zakljucka: najbolje je ovog trenutka ne kretati se uopste.

To jei cilj Talibana. Da se svi povuku iz straha od napada. Da niko nigde ne izlazi, a posebno ne sutra kada su izbori. Obecali su da ce dati sve od sebe da onemoguce normalne izbore. Oni smatraju da su oni ti koji bi trebalo da vladaju, oni kojima je nasilno oduzeta vlast 2001. godine od strane NATO snaga samo 30 dana nakon 11 septembra 2001. godine.

Danas, nakon 8 godina od dolaska koalicionih vojnih snaga, na oko 30% teritorije Avganistana koalicione snage i Vlada imaju vrlo malo ili nimalo kontrole. Prakticno taj deo drze Talibani. Dve provincije gde je najteza bezbedonosna situacija su Helmand i Kandahar. Preko dana, ne teritorijom, vec samo naseljenim mestima i glavnim putnim pravcima, vladaju koalicione snage. Cim padne prvi mrak Talibani preuzimaju kompletno. Cak je i oko Kabula tako. Juce kolega Fazel nije mogao da otputuje za Jalalabad jer je zakasnio sa polaskom popodne i ne moze da stigne pre mraka. Nece moci da glasa zbog toga, on je iz Jalalabada.

Od 60% do 80% budzeta Avganistana cini medjunarodna pomoc. Ovde ne postoji PDV. A ko bi ga i placao, ko bi kontrolisao… Drzava nema prihode, infrastruktura je u rasulu, samo jedan grad u Avganistanu ima struju 24h i to je Herat, pre nekoliko meseci poceli su sa uvozom struje iz Tadzikistana tako da samo kucna domacinstva imaju struju u Kabulu, svuda su generator koji prave buku, u Kabulu je otvoren sistem kanalizacije kroz male kanale sa obe strane ulica… U gradskom vodovodnom sistemu je samo tehnicka voda, nema vode za pice, ona se kupuje…naravno, nju puni i pakuje COCA COLA!

Nasa kancelarija se nalazi u kvartu koji se zove Shahri Naw. U neposrednoj blizini je i eklsuzivno naselje tzv. novog Kabula u kome se nalaze fantasticne kuce, rekao bih palate. Jedna do druge, sa ogromnim zidovima i strazom naoruzanom do zuba, remek dela arhitekture… Dok se vozimo razrovanim, prasnjavim, zemljanim ulicama ne mogu da se nacudim kontrastu izmedju takvih velelepnih gradjevina iza kapija i katastrofalnom stanju gradske infrastrukture ispred kapija. Pitam odakle sve ovo i cije je i dobijam odgovor da su to ratni profiteri, najvislji drzavni politicari, i vojni komandanti. Unajmljuju se i dovode arhitekte iz Dubaija za projekte kuca!

Dok ovo pisem dobijam SMS – staff head count. Treba da odgovorim na poruku i potvrdim da je sve OK. Security department nas redovno prebrojava, od juce 2 puta dnevno.

U ovom okruzenju se ocekuje da radis maksimalno, brzo, efikasno i mnogo. Naravno da postoje rokovi, jasni ciljevi koje treba postici, donatori stalno zovu i ocekuju rezultate, Britanija kao donator zei da investira samo u Helmand gde su njihove vojne snage, Kandjani samo u Kandahar gde su njihovi, drugi imaju svoje specijalne zelje.

Oduvek sam se pitao sta to znaci raditi pod pritiskom… ovde sam nasao odgovor!

Drugacije je normalno...

Danas je padala kisa! Prva kisa od kada sam stigao. Nisam mogao da verujem i izasao sam na prozor da gledam. U stvari bio je to pljusak koji je trajao 10 minuta i onda odjednom nestao. Ispred kancelarije Avganistanci su radili po pljusku kao da ga nema, mokrih kosulja, majci, bez ikakve zelje da se sklone sa kise. Cudno...a opet i nije. Stajao sam nasmejan i razmisljao kako je to kod nas tako normalno da niko i ne pridaje paznju tome...

Umoran sam, veoma. Ova nedelja mi je fizicki bila najteza do sada. Vruce mi je u sobi. Nemam klimu. Radim od kad sam stigao prosecno po 11 sati dnevno. Vikendom isto ali iz sobe... Ovo je verovatno kumulativni efekat. Ujutru se tesko budim. Sedim po 5 minuta na krevetu i ne mogu da se pokrenem. Kasno i lezem. Stojim pod tusem, ne otvaram oci vec razmisljam kako nisam gladan a da moram da jedem jer posle necu moci. Proslo je nesto dana od kako sam stigao ovde ali i dalje mi je problem da doruckujem u 4.30h po nasem. Uvek ista ponuda... mali spakovan dzem od visanja, mali med, nazovi "Zdenka" sir, tvrdo kuvana jaja, 250gr margarina stavljeno u tanjir pa iseces i stavis u tanjir po zelji i, na kraju, Avganistanska kravica. Uvek uzimam jedno te isto: margarin, med i mleko. Jedem na silu ali vrlo malo...znam da moram ali ne mogu.... Dok sebe primoravam na to, pomalo setno gledam kako njih nekoliko prolazi sa koferima i ide na aerodrom. Idu kuci, napustaju zemlju zbog izbora i opasnosti koja se predvidja. I meni se ide...Trudim se da ih ignorisem i ne mislim na to...

Cekam da me vozac pozove na mobilni i kaze da je stigao. Ne smem da ga cekam ispred, mora da budem unutra... Ulazim u dzip. Krece... Svako jutra prolazim pored Ministarstva za Islam i Islamske studije. Naoruzani vojnici stoje ispred. Pored njih prolaze "ljudi u belom". Shvatam da to nose pravi vernici ali i na poslu se neko od lokal staffa tako oblaci. Malo mi je cudno ali i ne obracam previse paznju jer je sve cudno i drugacije. To da je sve drugacije, prihvatam kao normalno.

Oni ljudi ispred Ministarstva...veliki broj njih je preko puta ulice i gledaju spiskove na zidu. Svi nesto traze po tim spiskovima. Dok prolazimo kolima pored njih pitam vozaca sta to gledaju. Kaze da svake godine Ministrastvo za Islam organizuje putovanje u Saudi Arabiju povodom njihovog verskog praznika. Objasnjava mi da idu besplatno samo oni koji se nadju na spisku. Pitam ga koliko ljudi ide, kaze oko 2.000. Oblak prasine od naseg dzipa odlazi direktno u njih...niko ne reaguje. Svuda je prasina. Retko da ima asfalta. Samo glavne ulice.

Veceras sam bio na veceri sa kolegom Ramzesom Vargasom. On je iz Kolumbije. Radi ovde svega nekoliko meseci. Isto je godiste kao ja. Treci put izlazim uvece od kad sam stigao. Izbor je samo 11 restorana sa liste koji su "MOSS compliance" (zadovoljavaju bezbedonosne standarde). Odlucili smo da idemo u restoran "Zadar". Neka Hrvatica ga drzi i nije daleko od mene gde zivim. To je bila njegova zelja jer je prosli put bio i odusevio se klopom. Nemam nista protiv, cak me zivo zanima. Naravno da cu da pozovem gazdaricu, odlucujem, i da je ispitam sve od pocetka... Dolazimo ispred, naoruzani strazar nam kaze da je zatvoren pre 7 dana. Nema objasnjenja. Razmisljam da nije zbog predstojecih izbora. Verovatno...za svaki slucaj. Naprecac odlucujemo da idemu u Libanski restoran u kome smo vec obojica bili.

Ispred restorana je naoruzano obezbedjenje. Neugledna kuca sa ogromnim starim zidom ispred. Opet automatske puske i ljubazno se otvaraju vrata. Drugi nivo obezbedjenja unutra sa pancirima i oruzjem nam zeli dobrodoslicu. Otvara nam celicna metalna vrata i nakon petnaestak metara ulazimo u restoran. Tiha muzika, izuzetan ambijent...cak moze i napolju da se sedi. Nema pogleda jer je sve u ogromnim zidovima. Ima ljudi...nema domacih. Za njih je ovo misaona imenica...

Ramzes je studirao na Harvardu, visegodisnji konsultant za razlicite organizacije, dolazi iz Vasingtona gde je radio zadnjih godinu dana, otac 4 dece koje salje u international school u Kolumbiji, otac mu je poznati advokat u juznoj Americi. Stalno se prepucava sa Zamirom - Avganistancem ko je prvak sveta po proizvodnji heroina! Ne daju se ni jedan ni drugi. Ljuta bitka se vodi svakodnevno... Vrlo interesantan lik. Pricamo o zivotu celo vece... Jos jedan kontrast mi skrece paznju - tamo gde nema zivota se prica upravo o zivotu. Stize racun, ceh je 55 dolara. Nema kartica, samo kes. Vracamo se kuci oko 22.30h jer pocinje policijski cas u 23h.

Zaticem korpu sa svojim opranim stvarima na kvaki od sobe. Juce su ih uzeli da operu i ispeglaju. Do sad nisam imao iskustva sa tim. Sa interesovanjem gledam u svoje stvari. Prinosim da pomirisem. Nista se ne oseca. Rekli su i da peglaju kad operu. Nisu ispeglali. Ma nije ni vazno...

Sutra je 14. Avgust. Imamo dojavu da ce biti napada u Pakistanu. Kazu da ce biti pakleno...

Ukljucujem ventilator, usmeravam ga da duva pored kreveta i lezem u cistu posteljinu koja mi je danas zamenjena... Cuju se avioni u noci. Prepoznajem da nisu civilni...

Predsednicki izbori 20.08. i Land Cruiser

Kljucni dan po mnogo cemu...

Za ISAF (International Security Assistance Force) ili ti NATO, sto je nama i celom svetu mnogo razumnije, ali nije politicki korektno, ovo je dan "D" jer ce tada narod reci da li daje podrsku svemu ovome sto medjunarodne snage cine kako bi osigurale koliko toliko normalan zivot vecem delu stanovnika Avganistana. Mislim pre svega na bezbednost ali i na medjunarodnu pomoc. Jednom recju treba glasati za Hamida Karzaija sadasnjeg predsednika koji je na celu vec 5 godina i koji je, kako se ocenjuje, dobar balans izmedju zahteva medjunarodne zajednice (tj. NATO-a) i zahteva svoga naroda.

Za sam narod ovo je sansa da kaze kako on vidi poslednjih nekoliko godina pod faktickom vlascu nekih ljudi cija ovo nije zemlja. Da li smatra da su napredovali? Da li ih gusi prisustvo stranaca? Da li je dosta svega ovoga jer traje zadnjih 8 godina i ne zna se kad ce da se zavrsi? Da li je moguce da najveca sila sveta ne moze da 8 godina pobedi jednog coveka i njegove snage od procenjuje se 15.000 do 20.000 ljudi? Vrlo osetljiva situacija...rekao bih kljucni momenat za istoriju Avganistana...

Odgovor na sva ta pitanja ce se dati 20 Avgusta.

Ne radi se o tome da je neko za Talibane osim njih samih, vec je pitanje da li obicni ljudi imaju slobodu da glasaju po svojoj volji. U vecem delu zemlje preko dana je podnosljiv rizik jer se Talibani povlace u planine. Nocu silaze. Bili su vrlo jasni u poruci lokalnom stanovnistvu: "Ko glasa bice ubijen!" Narod se plasi, zbog toga i traje vojna ofanziva na Talibane zadnjih mesec dana, da bi se proterali iz mesta u kojima se glasa i omogucilo narodu da to obavi. Ipak, plase se... Razumljivo.

Dileme nema - svi su protiv Talibana!

Sve procene govore da se ocekuje pogorsanje bezbedonosne situacije sirom Avganistana. UN agencije vec mesec dana se spremaju za povlacenje svog International staff-a za period izbora od 17.08 do 23.08. Naredjeno je svima da napuste zemlju dok ce samo "Essential staff" morati da ostane. Realno ulazi se u Security Phase 4, iz diplomatskih razloga to ipak nece biti zvanicno objavljeno. Svi avio letovi iz Kabula su vec odavno bukirani. Mesta vise nema...

Ja ostajem zajedno sa nekolicinom ljudi iz UNDP Country office-a. Znao sam da moja pozicija mora biti proglasena za Essential staff. S jedne strane ti imponuje a sa druge ne znas sta te ceka...

Do kraja sledece nedelje svi ce otici. Juce smo mi koji ostajemo dobili email sa vaznim telefonskim brojevima na koje treba da se javimo ukoliko dodje do bilo kakvih problema u tom periodu. Data je i instrukcija da se najvaznije stvari popakuju unapred za slucaj da mora da se hitno evakuisemo. Razmisljao sam sinoc dal da se spakujem ali me mrzelo. Mislim da ima jos vremena... Uradicu to sledece nedelje.

Juce sam bio u regionalnoj kancelariji najveceg UNDP projekta u Avganistanu. Zove se ELECTA i bavi se iskljucivo izborima, pripremom samih Avganistanaca koji ce da rade na izbornim mestima, logistickom podrskom (kompjuteri, glasacke kutije, stampani materijali...) itd. Samo za taj projekat je kupljeno preko 150 blindiranih Toyotinih dzipova, sto je suma samo za vozila veca od US$24.000.000! Kaze Bob, regionalni menadzer projekta, inace lik iz Nigerije: "E covece, godinu dana umires od posla i spremas se za samo jedan dan! Ako taj dan uprskas, sve je propalo..."

Preko 250 miliona dolara kostaju ovi izbori svet, na jednoj strani ogromne hale sa kompjuterima u Kabulu i vrhunskom tehnologijom a na drugoj 3.000 magaraca angazovano na logistickoj pomoci pri sakupljanju glasova. Kontrasti na svakom koraku... Da li ce sve to pomoci da Avganistanci izaberu pravi put?

Sto kaze jedan kolega Avganistanac: "Predrag, stani da te slikam pored naseg Land Cruiser-a!" Nigde dzipa okolo, ne znam sta prica... A on ce: "Pa ovaj magarac sto stoji pored tebe...to je nas domaci Land cruiser!!!

Umirem od smeha... humor slican nasem, na svoj racun!

Kabul - prestonica Avganistana

U Kabul sam stigao pre oko 15 dana. Izuzetno neprijatno i nemirno sletanje koje izaziva mucninu. Sleteli smo. Na pisti nekoliko civilnih aviona. Aerodrom je dosta prosiren sto se odmah vidi i u daljini se primecuju i brojni vojni helikopteri i avioni. Aerodromska zgrada je nova i poklon je gradu Kabulu od medjunarodnih donacija. Kabul se nalazi na 1.800 metara nadmorske visine, isto kao i Kopaonik. Kao da je u blagoj rupi izmedju visokih planina. Ova visina mu i pruza podnosljive uslove za zivot za razliku od drugih predela u Avganistanu. Klima je mnogo prijatnija i temperature se krecu leti oko 36-38c, a zimi ide i do -20c. Ima oko 3.000.000 stanovnika. Odmah primecujem neobicno mnogo ljudi sa naoruzanjem. U zgradi, van nje, okolo... Izlazim nakon pasoske kontrole i provere prtljaga. Kasnije shvatam da su zainteresovani samo za alkoholna pica jer je ovde zabranjen alkohol - i prodaja i konzumacija. Interesantno, imajuci u vidu da su najveci proizvodjaci opijuma na svetu i najveci preradjivaci heroina na svetu. Cekali su me vozilom, blindiranim dzipom Toyota koji je obavezan za kretanje svih UN international staff po gradu. Vozilo je ogromno, tesko oko 5.000kg zbog blindiranja. Kada se kucne u staklo nikakav zvuk se ne vraca vec kao da kucas u beton. Vrata su teza od 40kg pa mi je trebalo nekoliko dana da shvatim da je potrebno snazno da ih guram da bi ih otvorio. Do zabune je dolazilo jer vrata vozila moraju non-stop da budu zakljucana zbog potencijalnih kidnapovanja. Objasnjeno mi je da je mguce da kad se zaustavis u saobracaju neko pridje i izvuce te napolje ako nisu zakljucana. Takodje, zabranjeno je otvaranje prozora jer moze neko nesto da ubaci u vozilo. Nije bas prijatno na 38c i pored klime, posebno kad se tek podje... Jedan dzip kosta US$160.000. Voze me do mesta gde cu biti smesten. Posmatram grad i prekida me u mislima glas mladog Avganistanca koji me je sacekao sa vozilom gde kaze: Vidis, ovo je nov put, skoro je napravljen, kako ti se svidja? Odgovaram potvrdno jer je stvarno odlican, tip bulevara, doduse bez saobracajnih traka. Nema ih nigde, njima ne trebaju... Pravila ne postoje. Mozda pravilo drskijeg... Stalno je ruka na sireni i nonstop se koristi. Vidim mnogo naoruzanih po ulicama, shvatam da su to sve obezbedjenja objekata.

Smesten sam u tzv. Guest house. u centralnom delu Kabula. Tako su mi rekli, ja verujem jer je setnja zabranjena. Ulazimo 5 minuta 15 metara. Prvo se dize rampa debljine bandere, dize je naoruzano obezbedjenje sa spoljne strane objekta. Ulazimo duzinom vozila do ogromne metalne kapije. Spustaju rampu iza nas. Prilazi drugo obezbedjenje koje pre ulaska uzima nego ogledalo na dugackoj sipci i pocinje da posmatra vozilo odozdo. Iako je UN vozilo i nema sanse da je bilo kobilo sta stavio jer je vozac bio nonstop u njemu pregled je obavezan. Nakon toga trazi da se otvori motor. Razgleda da vidi da li ima nesto neobicno. Mi ne izlazimo niti otvaramo prozore. Cutimo. Shvatam da je to normalna procedura. Nakon toga prilazi vozacu i kroz prozor pokretom ruke trazi nam legitimacije da vidi ko smo i sta zelimo. Vozac mu govori nesto i on otvara kapiju. Ulazimo vozilom izmedju 4 ogromna zida. Visestruki pojasevi bzbednosti. Sada vec propisno legitimisanje. Nakon toga otvaraju jos jednu kapiju i ulazimo u veliko dvoriste gde ima jos UN vozila. Primecujem naoruzana 2 strazara koji stoje na 10 metara od nas u teget uniformama i kasnije saznajem da su unajmljeni profesionalci sa Tajlanda. To je unutrasnje obezbedjenje.

Nivo bezbednosti je na najvislji moguci. U celom Avganistanu vlada Security Phase 3. U prevodu: slobodno kretanje nije dozvoljeno. Gradacija ide od 0 do 5 i Phase 4 predstavlja napustanje zemlje od strane svih stranaca osim esencijelnog staff-a zbog pogorsanja bezbedonosne situacije. Phase 5 je poslednja faza i podrazumeva hitnu evakuaciju svih preostalih i beg avionom iz zemlje.

Levo pise Bunker u slucaju napada, desno vidim ogromne nasipe od peska stavljene ne samo na prozore restorana vec i na sve spoljasnje zidove. Soba u kojoj zivim nije bas Hayat ali je podnosljiva. Mracna je malo vise a namesaj je star, vidi se da je krecena. Kupatilo nije u sastavu sobe vec u hodniku. Staro...

Cena je neverovatno visoka US$65 samo za smestaj. Dorucak US$5, rucak US$6, Vecera US$8, Internet US$2 dnevno itd. Skupo je jer puno kosta ovakvo obezbedjenje...

Bamiyan - centralna visoravan

Sleteo sam u Bamyan. Let je bio vrlo kratak i trajao je 30 minuta. Bamyan se nalazi na visini od 2.800m i zaista izgleda neverovatno! Naravno piste nije bilo pa smo sleteli na zemljanu pistu, ako to uopste moze tako da se nazove jer ovde klasicne zemlje nema, tako da je mozda bolje da se kaze zemljana prasina. Aerodromska zgrada ne postoji, koferi za ljude koje lete za Kabul cim mi sletimo su poredjani u onoj istoj prasini na kraju piste.

Cekao nas je vozac koji nas je odvezao do hotela. Grad je neobicno zelen sto svedoci da ovde ima vode. To sam shvatio jos kad sam leteo za Kabul iz Dubaija. Gde god ima vode ima i ljudi i zelenila, jednom recju zivota. Ovde je upravo tako, nestvarno, recica protice kroz mesto, pitam koliko ljudi zivi kaze oko 50.000 ali ne verujem da ima vise od 20.000.

Ali ono sto posebno prija je svezina vazduha zbog izuzetno velike nadmorske visine, posle 14 dana u Kabulu ovo tako prija i osvezava. Temperatura je 36c ali je izuzetno prijatno. Pumpe za benzin ne postoje vec samo automati iz kojih vire creva, ma nestvarno totalno...

Ja sam sa 3 Avganistanca, sami kazu da je ovo jedno od najlepsih mesta u zemlji i da je priroda divna. Jedan kaze: Cuo sam da je u tvojoj zemlji sve ovako zeleno, jel to tacno? Kazem jeste i istog trenutka pomisljam kako mi ne zasluzujemo zemlju koju imamo... Ovde nije sve zeleno, nije ni 50% zeleno ali ima drveca, recica ide kroz mesto sto je neverovatno za Avganistan, ima hladovine itd. Za njega je sve zeleno...

A onda hotel koji je neverovatan. Otprilike sam se toliko iznenadio kada sam u oazi Palmira u Siriji usao u nas hotel. Tako je i sada. I odmah iznenadjenje. Neposredno po ulasku u hotel, nakon 3 metra od vrata stoji natpis na podu i sa desne strane polica sa papucama. Vidim da moramo da se izujemo pre nego sto udjemo u hotel! Izuvam se kao i svi do tada i ulazim na recepciju u papucama koje su mi naravno vrlo male, nekih 6 brojeva... Sobe su predivne, ne pripadaju ovoj sredini, izuzetno luksuzne, 1 soba je US$80 za noc sa ukljucenim doruckom!

A sa mog prozora gledam na statue Bude. Stvorene od jedne religije unistene od druge...Sagradjene oko 540. godine, srusene 2001. od strane Talibana. Steta nenadoknadiva...

Bamyan nema struju, nikada u ovaj grad i nije bila uvedena. Hotel ima svoj generator na naftu. I naravno bezicni internet! Izgleda stvarno nezamislivo koliki su kontrasti prisutni na tako malom prostoru. Ima nas samo par u hotelu. Obroci se najavljuju unapred tako da se za rucak najavljuje ako zelis da veceras. Veceras je Indijska vecera...

Dosli smo da pronadjemo objekat koji bi smo iznajmili i od njega napravili regionalnu kancelariju ali i mesto gde bi ziveli oni koji tu rade. Mora da zadovolji bezbednosne standarde itd itd.

Kroz mesto okruzeno planinama odjekuje molitva sa zvucnika...