Nakon napada na Indijsku "guest house" u samom centru Kabula u kome je poginulo 17 ljudi krajem februara 2010, kao i nakon brojnih izvestaja iz obavestajnih izvora da je “UN office” ili “UN guest house” jedna od narednih meta (tzv. "soft target"), postalo je jasno da ni UNICA 1 nije vise dovoljno bezbedno resenje za zivot. Jedina opcija bio je kamp “Green Village”, koji se nalazi na putu koji vodi za Dzalalabad, nekih 6-7 km od centra i UNDP kancelarije. Najopasniji pravac, statisticki posmatrano u odnosu na broj napada, jer se na njemu i u bliskoj okolini nalaze brojne vojne baze koalicionih snaga, brojni vojni kampovi. Puno puta su se dogodili napadi na vojne konvoje samoubilackom akcijom i zaletanjem civilnog vozila punim eksploziva direktno u konvoj.
To je i najslabija karakteristika “Green Village”-a. Sve ostalo je veoma dobro.
Odluku o preseljenju doneo sam jos u Srbiji i bio sam prilicno zadovoljan zbog toga. Nije bilo tesko odluciti jer je sigurnost u “Green Village”-u mnogo veca iz brojnih razloga: ogromna povrsina kampa, udaljenost stambenog prostora od ulica, brojno i kvalitetno obezbedjenje objekta, visestruki sistemi zastite sa brojnim zonama fizicki odvojenim od stambenih blokova itd. Radi se o naselju kontejnerskog tipa koje ovog trenutka broji oko 500-600 korisnika sa brojnim sadrzajima: restoran za ishranu, bar, sendvic bar, mali zatvoreni bazen koji ima estetsku ulogu pre svega jer se nalazi izmedju barova, stolovi za bilijar, fitness centar, travnato igraliste za fudbal, par prodavnica, frizer itd. Pravi mali “resort” u sred Kabula! Necemo da razmisljamo o tome sta je iza osmometarskih zidova… To je upravo i mala tajna boravka na ovakvim mestima: svesno ignorisanje realnosti koje rezultira prividom normalnog zivota. Vrlo vazan psiholoski mehanizam koji omogucava da se osecate normalno u nenormalnom okruzenju.
Ono sto sam cuo jos pre nego sta cu da dodjem ovde od mnogih stranaca iz UN-a jeste: “Tvoji drze kompletno obezbedjenje “Green Village”-a. Dosli su pre par meseci i preuzeli objekat. Rade “Security Management”! I zaista, neposredno po mom dolasku, prakticno isto vece, spazih grupu zaista krsnih momaka u uniformama sa naoruzanjem kako stoje i razgovaraju medjsobno na meni vrlo dobro poznatom jeziku . Naravno, odmah sam prisao i veoma zadovoljan upoznao sa svima a oni mi rekose da su culi da je neki Nislija danas stigao u kamp. Srdacan, iskren susret sa momcima koji sami sebe nazivaju - placenici! Iskusni bivsi borci sa prostora ondasnje Jugoslavije, neki i ranjavani, profesionalni vojnici nekada, bivsi oficiri, Srbi – svi nekadasnji pripadnici 63. padobranske brigade, Crnogorci - obezbedjivali predsednika Djukanovica, Hrvati – ratni veterani i profesionalna obezbedjenja, Slovenci – profesionalna obezbedjenja. Tu su i dva Makedonca koja rade u kuhinji: jedan je Manager a drugi sef kuhinje. Jednom recju – JUGOSLAVIJA u Avganistanu!
Skoro svi ozenjeni, svi sa decom, ljudi koji su dosli ovde, ne zbog avanture, nego teske situacije kod kuce i u svojim zemljama i manjka profesionalne perspektive i sanse da urade nesto sa sobom i svojim zivotom. Zalosna posledica unistenja prelepe zemlje koja je sada vec postala setno secanje na dane naseg detinjstva. Puno razgovaramo, razmenjujemo informacije o sadasnjoj situaciji na prostorima bivsih republika, problemima sa kojima se susrecemo u nasim zemljama… Privatizacija, ekonomski problemi, politika, nezaposljenost, niske plate, bezperspektivnost, nezadovoljstvo naroda, …
I pored svega svi smo izuzetno pozitivni, pravi prijatelji, niko ne razmislja o tome ko je odakle, pomazemo se medjusobno i zabavljamo koliko god mozemo. Veoma me podseca na moje vojnicke dane pre 20 godina u Sarajevu. Za mene ovo je pravo zadovoljstvo. Nadam se da ce jednog dana ponovo biti kao nekada…
Svima nama ovde zajednicko je jedno: svi smo prestali da ocekujemo da ce boljitak sam doci u nase male zivote i prihvatili tragicnu realnost nasih generacija, spakovali se i resili da pronadjemo i donesemo nasim porodicama, nasoj deci, sansu za zivot dostojan coveka, sa mesta kome upravo to najvise nedostaje!
Paradoks ili tragicna realnost?
I jedno i drugo.
